Završetak jučerašnjeg dana je protekao u večernjem obilasku Sigišoare. Krećemo u još jedan krug po rodnom gradu Vlada Cepeša, da bismo po dnevnom osvetljenju napravili par fotografija. Ne zadržavamo se dugo jer je današnji dan planiran za Brašov, jedan od najzanimljivijih gradova Transilvanije. Polako se vozimo ka jugu i uživamo u, šumama obraslim, Karpatima. Na momente stajemo samo da bismo mogli da uživamo u prizoru. Ovaj deo Rumunije je najveće stanište mrkih medveda u celoj Evropi. Divljina je nepregledna i kako nam je savetovano, pazimo gde ćemo se zaustaviti. Konačno odredište nam je Brašov, ali usput nameravamo da makar na trenutak stanemo, da bismo videli Viskri i Rupeu. Viskri (Viscri) je utvrđena luteranska crkva pod zaštitom UNESCO-a, dok je Rupea jedna od najstarijih citadela u zemlji. Prvobitno naselje na mestu Rupee podignuto je još u vreme paleolita. Zahvaljujući povoljnom položaju predstavljala je glavnu vezu između Transilvanije, Vlaške i Moldavije. Posebnu
Transilvanija I: Korvin, Alba Julija i Sigišoara
Prešli smo rumunsku granicu. Krajnja destinacija – Transilvanija. Pomalo zanovetamo zbog loših puteva, ali i ne krijemo radost što idemo da obiđemo neke od najlepših zamaka i gradova Rumunije. Ovoga puta odlučili smo se za turu koja nije tako uobičajena kao što je slučaj sa velikim evropskim gradovima. Obilazimo zemlju iz koje potiče knez i vojvoda Vlad Cepeš. To, samo po sebi, već podiže naše uverenje da idemo „u avanturu“. Parkiramo se u Hunedoari, gradiću u Zapadnim Karpatima. Nalazi se u industrijskoj zoni, ali može se pohvaliti jednim od najlepših dvoraca Rumunije. Zamak Hunjadi (Korvin) podignut je u 15. veku od strane transilvanijskog vojvode Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janko), a kasniji radovi su izvođeni za vreme vladavine njegovog sina Matije Korvina. Još iz daleka, zamak nedvosmisleno podseća na dvorac iz bajke. Sa svojom pitoresknom siluetom na kojoj dominiraju kule, gotičko-renesansnim obeležjima, pristupom preko drvenog mostića i rečicom koja teče podno dvorca,
Jedna i jedinstvena Venecija
Vaporetto se lenjo provlači ka stajalištu. Ljuljuškamo se kroz kanale koji, u stvari, zamenjuju ulice. Venecija je, verovatno, jedini grad na svetu u kome je glavno prevozno sredstvo „vodeni autobus“ (vaporetto). Usput nas mimoilaze gondole, čamci i drugi brodići koji prevoze i meštane i turiste. Društvo je veselo. Još iz daleka Venecija počinje da osvaja. Čujem žagor na sedištima ispred nas; ni drugi nisu ravnodušni. Usklici, uzdasi i oduševljenje, uobičajen eho kada se prvi put vidi Venecija. „Serenisima“, ili „Kraljica Jadrana“, izgrađena je na 118 ostrva na ušću reke Brente u Venecijansku lagunu. Nekada prestonica Mletačke republike i vodeća pomorska sila na svetu podignuta je na jednom od najpovoljnijih mesta za trgovinu između Istoka i Zapada. U 18. veku biva pokorena od strane Napoleona, a od 1866. udružena je sa Kraljevinom Italijom. Danas je jedna od najposećenijih destinacija Italije i jedna od vodećih turističkih atrakcija sveta. Iskrcavamo se iz Vaporetta
San Điminjano: Idila među toskanskim vinogradima
Tokom boravka u Toskani, pokrajini u centralnom delu Italije, najveći broj turista odlučuje se da poseti San Điminjano (San Gimignano). Jedna od najlepsih skupina kula u Italiji, izgrađena je na mestu na kome je još u staroj eri postojalo etrursko seoce. Ograđena zidinama, sa osam ulaza i zaštićena kulama, uspela je da očuva unutrašnjost kojom dominira romanika i gotika. Tokom srednjeg veka, bogate italijanske porodice su utvrđeni gradić dograđivale kulama. Smatralo se pitanjem prestiža izgraditi što viši toranj. Da bi prekinule ovu tradiciju, gradske vlasti su donele zakon po kome nijedna kula u gradu ne sme da bude viša od one na Gradskoj većnici. Od nekadašnjih 72, očuvano je samo 14 tornjeva. Danas je San Điminjano cenjeno turističko mesto pod zaštitom UNESCO-a. Šta obići u San Điminjanu – jednodnevna poseta Najpoznatiji ulaz u tvrđavu jeste tzv. Kapija Svetog Jovana na južnoj strani. Ona vodi u unutrašnjost u kojoj najveću pažnju
Istanbul: moja promenada kroz turski grad
Budi me glas hodže koji vernike poziva na molitvu. Prenem se, razbudim. Kroz prozor hotela dopiru mirisi koji mi nadražuju nozdrve; sve ono što čini Istanbul: začini, kafa, čajevi i nargile… mirisi Orijenta. Napuštam hotel u evropskom delu i krećem put Kapali čaršije. Treba mi Fatih district, nije daleko. Rani oktobar je, ali azijsko sunce prži bez milosti. Divan dan za šoping! Krećem u lagani obilazak. Kažu, ovaj tzv. Pokriveni bazar (Kapali čaršija) ima trideset hektara sa približno 3500 radnji. Sa svih strana nude mi različite proizvode. Najupečatljivije su tkanine i nakit. Najviše se prodaju i verovatno najviše i traže. Kada nađem šta mi treba odmah kupujem. Ko bi ponovo mogao da pronađe istog prodavca među ovolikim radnjama? Uz obavezno cenkanje postižem i zadovoljavajuću cenu. Turci vole cenkanje, teraju te na to…“Reci mi svoju cenu ”, traže mi. I u ovom duelu protivnik mora da se poštuje. Ako preteram, uvrediće
Firenca u 2 dana: Najvredniji biser Toskane
Sve Vas izazivam… Pokažite mi ružan italijanski grad! U rano jutro izlazim iz hotela „Reka“ direktno na obalu Arna. Mirna, tiha, rečica lenjo krivuda kroz jedan od najlepših gradova Evrope. Došla sam u Firencu, kolevku renesanse. Nekadašnja država-grad, stecište umetnika, kolekcionara i učenjaka bila je jedan od najznačajnijih kulturnih centara u celoj Evropi. Danas je u svetu poznata ne samo kao Firenca, već i pod nadimkom „Italijanska Atina“. Kalkulišem, imam svega dva dana za obilazak. U Italiji uvek imam nerešiv problem: kako da izaberem i šta da izostavim. U njenim gradovima je nemoguće napraviti ravnopravnu selekciju. Šta god da odlučite, neizostavno ćete biti oštećeni. Ostaje samo nada da ćete se vratiti još koji put… Posmatram reku. U daljini, sa druge strane Arna, nazire se Toranj Svetog Nikole, deo drevnog bedema oko grada. Krećem ka centru blago euforična. Prolazim pored impozantne Nacionalne biblioteke ka glavnom gradskom trgu. Nailazim na Staru palatu
Budimpešta: Raskošna dama sa Dunava
Rano je i mračno februarsko jutro. Vozimo se ka mađarskoj prestonici. Budimpešta, grad na obalama Dunava, naširoko poznat po mostovima, po mnogima je najlepši grad Evrope. Uređen, organizovan, očuvan i čist. Na mađarsko-srpskoj granici kolona automobila od nekoliko kilometara. Trudimo se da nam to ne pokvari raspoloženje, ali svesni smo da će potrajati. Palimo laptop i puštamo „Lost“. Treba nekako „ubiti“ vreme. Posle gotovo četiri sata čekanja, uspevamo da uđemo u Mađarsku. Nije daleko ni Budimpešta… Uz GPS i Google Maps nije teško pronaći „naš“ hotel. Smeštamo se što brže možemo i izlazimo na hladan mađarski vazduh. Današnji dan planiramo da provedemo u Budimu, zapadnom delu grada na desnoj obali Dunava. Budim je u nekoliko navrata bio glavni grad Mađarske. Tek od 1873. spajanjem sa sa Obudom i Peštom prerasta u Budimpeštu. Obično ga smatraju sinonimom za luksuzan način života i visoke standarde. Da bismo stigli do Budima, neophodno je
Šangaj iz mog ugla: Grad koji me je bacio na kolena
Večeras u pola dvanaest ukrcavam se na Aeroflotov let za Moskvu – krajnja destinacija Šangaj. Let Beograd – Moskva – Šangaj traje nepunih osamnaest sati (sa čekanjem u tranzitu). U Moskvu slećemo usred noći. Tranzit na Šeremetjevu je polu-prazan; par putnika koji spavaju i ja. Da sačekam skromnih 5,5 sati i nastavljamo dalje za Šangaj. Boing 777 vozi nas na krajnji istok Kine, na obalu Pacifika. U avionu puštam film: prvi, drugi… ništa mi ne drži pažnju. Ne mogu ni da se uspavam, u stanju sam jedino da razmišljam o onome što me čeka. Na internacionalnom aerodromu Pudong ima toliko ljudi da se doslovno sudaramo. Sutra je kineska Nova godina. Kinezi se žure kući da praznik provedu sa svojima. Neverovatna je činjenica da je ovaj period godine povezan sa najvećim „migracijama“ ljudi na planeti. Čak pola milijarde Kineza za praznik putuje u druge kineske gradove, ili se sa udaljenih destinacija