Zver sa obala Ganga, iz zemlje mističnog sanskrita

Rođen je u noći pomračenja Meseca, uz skute Ganga, u zemlji sanskrita. I puzao je po obalama, među prosjacima i bogaljima. Stasao je sa jaganjcima, na poljima i pod stablima zrelog manga.

I lutao je gatovima. Namigivao je prolaznicima u mlada jutra, sa gradskih krovova i mostova. Oči su ga pekle od ambicija. Znao je i šta drugima ne treba, opsednut citatima i stihovima.

„Majka“ reka ga je oduvek plašila. Patio je na njenim valovima, jer bi ga svaki put pokosila. Šamarala bi ga talasima i cerekala se njegovim očajničkim pokušajima. Učio je da pliva, ali ona to nikada nije dopustila…

I otišao je iz sveta Bramana. Zamahnuo je krilima kada je monsunska kiša dobovala i leteo danima, dok se nije obreo na evropskim pragovima. Nemiran i neobuzdan, blizak guruima i odan hindu Božanstvima. I jurio je za svojim porivima. Umoran od uklapanja, sanjao je o sarijima i ženama sa iskrenim osmesima.

I smisliše da ga nazovu vukom. Beznadežnim samotnjakom, bez čopora, naviknutog na lutanja i u mučnoj potrazi za žrtvama. Lovio je usrdno i više nego što je potreba nalagala; pa i već odavno utoljene gladi, iz pukih zadovoljstava.

I došao joj je sa kišama. Bez duge, ali u bojama: tamnim, ispresecanim tetovažama. Lagano, niotkuda, neželjen i nepozvan. Koža mu se caklila, a brada sijala, kao od ulja, kao od crnih dudinja. Gledao je nemilosrdno, pogledom grabljivca koga je teška glad morila…

Nestajao bi sa prvim večernjim svetlima. Živeo je u snovima i budio se u košmarima. Javio bi se, ponovo, sa prvim rosnim kapima, da kaže da postoji, da ga plima nije odnela. I ništa ga nije razumela, izgubljena u prevodima, zbunjena došljakom sa Istoka.

I činio se zaposednut drevnim duhovima. Životario je spopadnut pesmama, sa jogom u udovima i meditacijom u mislima. Duša mu je odisala mirisom naana.

Izgarao je za svežim idejama. Uznemirenog duha i nemirnog pogleda, tražio je sapatnika sa jednakim ciljevima. Uljuljkao se u reči Rumija i Hafiza, u smela proročanstva mudraca i mistika.

I trgao se kao da ga je bengalska vatra opekla. Pobegao je, bez pozdrava, kao da ga je hajka progonila. Ušuškao se u podnožje Himalaja, u svet ašrama, u okrilje jogija. Nije ga otkravila ni bujica jecaja, koja ga je otpratila nazad, do njegovih obala.

Pročitajte i:

Zašto volim Kineze?

Žene u Srbiji nekad i sad: Šaljiva pričica o rivalstvu između domaćice i intelektualke

Istina o vuku